Откровење - Смак свијета

откривање је стварање, стварање је откровење

Као и остали празници и овај празник се појављује у малом, и важи за свако откривање, као смицање свијета1 на личном нивоу јер је човјек носилац свога личног свијета2 у случају слободно вољног иступа човјека у свијет, његовог потпуног наступања на позорницу свијетапред Бога, без остатка у унутрашњости човјек наступа на свијет који је био већи од њега, одбија да се поклони његовим безличним правилима и законима3.

По мјери свoга излазка у свијет који је мјесто заједнице човјек се приближава Христу.

Пошто се ни на шта више не може ослонити, он је слободан и његов свијет почиње да сија, да се топи...

Док се не истопи сасвим у живом бездану вјечне свјетлости сведржитељских логоса Божјих, што је смак свијета.

Духовним опитом се види да је свијет невјечан и да нема постојање по себи. Човјекова слободна воља је његова суштина1, што не значи да је створеност лоша и да је треба коначно одбацити већ да само човјек може да спасе свијет у сарадњи са нествореним енергијама -божијом вољом, логосима -таворском свјетлошћу-именима4 Стварајући.

То са-стварање свјета5 је врхунско стваралаштво и може да се креће у бекрајно много праваца и сваки је Богом могућ, јер нестворена свјетлост тече у бекрајно много путева, али у свијет утиче само једним, кроз људску слободну вољу-љубaв и огњевито га претапа.

Сваки од тих праваца је добар и бескрајан само је човјкек у сарадњи са Богом, у стању да уплете нествореност у свјет, те да га по својој слободи и вољи принесе и утемељи.

Само затварање уплива воље у свијет које човјек може да учини једино самовласно , помрачује свијет ка мањем упливу Слободе у свијет, те се свјет хлади, сијање нестворених енергија се смањује, те човјек сагледава свијет са све мање и мање љепоте, са могућношћу да угуши вољу, до те мејре, да се свијет испуни својом другом суштином, ништавилом и постане паклен.

Када мало замрачимо сцену и спустимо се на земљу, могу се и даље видети логоси у твари или смисао у материји.

Али оно што смо у њој открили или створили што остављам отворено1, парче је смисла које не смјемо олако да извозимо у коначно објективно знање које се по мјесту може назидати у објективним шпекулацијама, са овим истинама које замиру и не свјетле него се користе за спутавање воље човјека.

У горњим редовима се не разликује Божанска воља од човјечанске јер се описују стања када су оне поистовјећене, стање када је човјек божанствено слободан.

Образац за такво стање је однос воља у Христу. Слика таквог стања је сабраност Човјека и свјета и Бога као и сабраност сила човјекових па је воља не само хтјење него је и љубав и истина,Ум.

Божанска воља је бескрајна у свим правцима и једини правац у којем човјек може да дјелује
а да буде у супротности са Божанском вољом је да покуша да ту благодат над којом је у малом постављен6 окрене у смјеру ка себи умјесто да истиче благодат из себе у свијет ка другим, да покуша да окрене ток (има власт да га усмјери ка било чему и било коме) ка себи.

Да би је посјео, имао (вољу по себи издвојено).Чиме се источник из човјека гаси и све тамни.

Пут благодати је само кроз човјека у свијет никако обрнуто. То што човјек има божанско достојанство се на неки начин мора повезати са нествореношћу а одвија се учествовањем у благодати.

У тајнама постоји извејсно устројство, поредак, што показују празници.